Dnevnik gradske cure: Slovenski Vuco pt.2

10/06/2014

Kad sam imala 16, dečko me nagovarao da se oblačim ko seksi crnkinja jer je on volio mislit da je Jay-Z pa sam ja trebala bit njegova Bijonse

POSTOJE muškarci zbog kojih ćeš oprat kosu. Čak i ako ti se ne da, nagnut ćeš se nad kadu i dvaput šamponirat, jer su zgodni i najbolji. Postoje i muškarci zbog kojih ćeš otić frizeru. Ti su još zgodniji, i još najboljiji (najboljiji nije riječ, Andrea. Znam, Gertruda, znam. Volim kad mi se (a sve je češće) netko javi sa prijedlogom oko pravopisa i napravi popis od 9 stvari koje bi ja mogla drugačije pisat, pa završi sa onim simpatičnim "sorry, profesionalna deformacija jer sam po struci doktor pravopisnosnosti" izgovorom. Nisi profesionalno deformiran, naporan si. Svijet ne funkcionira po principu da svi slučajno, sorry, profesionalno deformirano obavljamo svoj posao tamo gdje mu nije mjesto. Di su onda sve one profesionalno deformirane maserke i zašto ne ulijeću ljudima na tramvajskoj stanici sa besplatnim masažama? Jel misliš da Massimo u McDriveu otpjeva da želi veliki meni?

Ne. Zamisli da svi hodamo okolo i svoje ispade opravdavamo profesionalnom deformacijom. Zamisli da profesionalno deformirani veterinar jednog dana šeće livadom i usput, zbog mišićne memorije i profesionalne deformacije, gurne ruku u štenca. Bilo bi čudno, jel da? O ginekolozima da ne pričam. Ajmo ovak - ak Damjan Rudež može na placu kupit glavicu zelja i donijet ju doma bez da ju usput zakuca u neki random koš, onda ti možeš izdržat bez ispravljanja ako ja umjesto bih napišem bi. Jel da? Da. Srčeko.) Di smo stali? Gdje stadosmo? Kod muškaraca zbog kojih odeš kod frizera. To su oni za koje se ekstra potrudiš jer imaju dobar auto zajebavam se. Postoje i oni zbog kojih ne da nećeš otić frizeru, nego ćeš svezat masni rep žutom gumicom za zimnicu jer nisu vrijedni ni šampona, ni one lijepe crne gumice koju imaš za posebne prilike, tipa Božić ili seks. U tu kategoriju spada slovenski Vuco. 

Za vas koji niste čitali prvi dio, priča o slovenskom Vuci ide ovako: Bila sam u Ljubljani, i pristala na blajnd dejt (Gertruda, si živa?) s tipom koji je po riječima moje frendice "idealan za mene." Inače ne bi otišla, ali ideja mi se svidjela iz nekoliko razloga. Prvo, potvrđeno je da ima sve zube, što je veliki plus jer smije jest krutu hranu (full malo tražim). Drugo, i najvažnije, živi u Ljubljani, a ja volim da ljudi žive u Ljubljani ili bilo gdje drugdje  što je od mene udaljeno sat i pol vožnje, jer imam fobiju od toga da mi se netko stvori pred kućom jer je "bio u prolazu." Nemreš bit u prolazu ak si iz Ljubljane. To volim. Kakav prolaz. Treba mi osobni prostor (i vrijeme da obrijem noge prije iznenadnog susreta). Zato je Ljubljana super. 

Uglavnom da, bilo je ok. Pričali smo o lijepim stvarima, pili slovenske sokove i sve je bilo dobro dok me Janez (tak se zove, ovo nije šala, ovo je tužna istina) nije pitao pušim li. Ja sam mu, umjesto ne, u šali odgovorila: "Za 300 eura." I tu je počela slovenska rapsodija.

Mislim da je nepotrebno naglašavati da znam da je fora glupa ko Plan 21, ali ipak, nije loše spomenut. Naravno da je glupa. Prvi dejt je napravljen za glupe fore. To je prešutni dogovor - zajedno se šalimo i glupim forama ignoriramo činjenicu da nam je neugodno i da oboje razmišljamo jel imaš premali penis i tko će platit cugu. Prvi dejt.

Mene je jednom tip na dejtu pitao koliko imam godina, i kad sam rekla "28", on je odgovorio "nos ti posran" - i to je glupa fora, ali mu nisam zamjerila jer sam znala da je nervozan zbog prvog dejta i da je za 12-godišnjaka sasvim pametan. Kaj? Ok.  

Al Janez je na moje pušenje za 300 eura popizdio. Mislim, da se razumijemo, postoji razlika između hrvatskog i slovenskog popizđivanja - Slovenci su kulturniji od nas, i kad ih naljutiš najjače na svijetu, opsovat će te psovkom "300 kosmatih!", što znači 300 dlakavih, što još uvijek ne znači ništa, osim ak si iz Like, onda tak zoveš sestrične s tatine strane. Janez je bio duboko potresen.

Ispričao mi je kako si "mi žene" danas uzimamo previše za pravo. Psujemo, pijemo pivu (pijemo pivu!!!) i ponašamo se kao muškarci. Nastavio je i dalje, ali sam u glavi stisnula "mute" jer ne želim slušat priče o tome kako žene moraju bit u kuhinji - da želim, otišla bi kod Vuce koji bi mi barem ponudio janjetinu i dva, tri senzualna šamara. Da nemam godišnju Vinjetu, tražila bi Janeza povrat novca za uzaludnu cestarinu.

Mislim ok, kužim, on želi sjedit na kavi s damom koja će mu pričat o noktima i pilinzima i decentno se hihotat na njegove slovenske "top shit" fore, i sve je to ok. Meni je samo žao što je bio zgodan, pa sam iz Ljubljane otišla s gorko-slatkim okusom u ustima i odvezla se u tamnu, tamnu noć obasjanu bijelom mjesečinom, ispričavam se na trenutak mi je Massimo ušao u tipkovnicu.
Nebitno tko je u pravu, a tko nije - znam da tu i tamo znam izvalit glupost, i znam da ni nekim mojim muškim frendovima moje pušenje od 300 eura ne bi sjelo - bitno je kako sam (napokon) reagirala na cijelu priču. Prvi put ikad u životu sam si rekla: "Ok, ovo nije tip za mene. Ko ga jebe." 

To sam već sto puta rekla za neke random likove, ali ovo je bio prvi put da sam to rekla za tipa koji mi je bio stvarno zgodan. I činio se super. Prije godinu dana bi se istom tom tipu krenula ispričavat i pokušat mu dokazat da "ja inače nisam takva."

Prije sam bila full slaba na takve tipove - ako mi se sviđa, napravit ću sve da se i ja njemu svidim. Nema veze što je šupak - zgodan je. Znam da je lejm, al prije je bilo dovoljno da me tip pogleda Metju Mekonahi pogledom i kaže "biftek ne valja, tofu je hrana za sretan život a okus je bolji kad ga jedeš uz zvukove Thompsona" - i u 9 slučajeva od 9, ja bi s guštom lizala tofu i između zalogaja molia vjetar s Dinare da se zaustavi.  

Kad sam imala 16, dečko me nagovarao da se oblačim ko seksi crnkinja jer je on volio mislit da je Jay-Z pa sam ja trebala bit njegova Bijonse. Znam, da sad poslušaš cijelu Katalenićevu diskografiju, ovo bi još uvijek bilo najgluplje što si čuo danas.

Jedan me nagovarao da si tetoviram tribal na list, i u tetovažu ukomponiram njegovo ime. To je otprilike jednako glupo kao da dobrovoljno odeš dobit herpes, ali ja sam ozbiljno razmišljala o tome, jer "će me voljet još više ako ću imat kul tetovažu koja predstavlja našu vječnu ljubav." Srećom, bila sam maloljetna i bez para pa na listu nemam tribal i Aj lov Đuro, ali u nekom paralelnom svemiru, tko zna što sve imam istetovirano po sebi.

Jedan mi je rekao da će me, ako se ikad vratim u plavu boju kose (jer sam prirodna plavuša, znam, stvarno? Da.) odjebat jer on voli crnke. I sjećam se da sam tad prekrižila opciju farbanja u plavo, za spas naše ljubavi. Danas bi mu natopila gaće hidrogenom, pa nek odjebe svoje silver mošnje.

Do sad možeš zaključit dvije stvari: Prvo, imam full loš ukus u muškarcima, i drugo, ja sam potpuna koza. 

Usput ih je bilo još puno (ne veza, ali potencijalnih udvarača sa sugestijama kako da oplemenim svoje biće): Promijeni profilnu sliku jer se njemu ne sviđa, prestani grlit svog najboljeg frenda jer bi ljudi mogli pomislit da niste samo frendovi, nemoj nastupat okolo - to je za dečke, zakaj pišeš kolumnu, kaj ne bi bilo bolje da radiš neki posao koji nije javan, nemoj pušit krek u Botaničkom vrtu… Bilo ih je stvarno puno. I svima sam se nekako imala potrebu ispričati. Svaki put do sad. Jer sam uvijek nekako mislila da je moj posao zadiviti nekoga koga zapravo ne zaslužujem. 

Mogla sam i ovaj put. "Sorry Janez, nisam tako mislila, prisloni svoje slovensko srce na moje i vidjet ćeš da ti i ja možemo biti nova Jugoslavija" - al nekak nisam htjela. Postoje ti neki muškarci koji te žele pretvorit u neku svoju viziju cure koju su oni zamislili u drugom osnovne, a tata im je potvrdio da to mora biti baš tako. Krene sa sitnicama, ti si njemu super, ali mogla bi biti još bolja: 
"Ja ne volim cure koje piju pivu. Ne volim kad žene puše. Ne volim plavuše. Ne volim balerinke. Ne volim duge nokte, ni kratke, volim nokte koji su taman. Ne volim način na koji kažeš kremšnita…" I sa svakim ustupkom koji napraviš da se malo više svidiš dečku, postaješ sve bljeđa verzija sebe. A onda, kad te izmodelira ko figuricu od plastelina, onda mu se ipak još uvijek ne sviđaš, pa te ostavi, i sretneš ga u gradu s nekom plavušom u balerinkama koja pije pivu i puši, i on je potpuno zaljubljen - jer mu je ona u ključnom trenutku imala muda reć: "Aj ne seri."

A ti stojiš tamo u cipelama koje on voli, s frizurom koju ti je odabrao, s profilnom slikom koja je primjerena. I ako imaš sreće, nemaš trajbl tetovažu na kojoj piše Aj lov Đuro. I onda skužiš da ne možeš očekivat da će te netko prihvatit dok ti ne prihvatiš sebe. Mogu se ja farbat u boju koju ti voliš i glumit da ne volim crni humor, ali čemu? Mogu oprat kosu zbog tebe, mogu i otić kod frizera, ali nekako uvijek ispada da sam ja ta koja pokušava zadivit nekoga, a nekom je ili sasvim svejedno, ili uživa u mojem trudu, pa još tu i tamo prigovara. Ajmo jednom obrnuto.

Ajmo jednom probat da se netko potrudi zadivit mene. 

A ja ću samo sjedit i bit Jack Nicholson.

yFoto: Šime Eškinja,JLP, Ilustracija Index, Press Foto

Andrea Andrassy je Index Rouge cura koja pokušava balansirati između posla, fakulteta i karijere komičarke, ali pritom pronaći i frajera iz svojih snova. Naravno, u svemu tome nailazi na zapreke, poznate mnogim djevojkama.

Cosmopolitan.hr

Novo

Komentiraj